Anksioznost

 

Anksioznost predstavlja najčescu bolest današnjice, stres je glani uzrok anksioznosti, prema jednom istraživanju čak 70% mladih ljudi boluje od anksioznosti.Anksioznost i depresija su različite ali mogu da se povežu. Osoba koja pati od anksioznog poremećaja oseća konstantnu uznemirenost zbog jačeg lučenja adrenalina, ne zna šta joj se dešava i želi da se oslobodi te uznemirenosti, ona se bori!Dok depresivna osoba nema volju da se bori.Često zna anksiozna osoba pasti u depresiju, jer se stalno pita “Zašto mi se to desava???“, “Zašto baš ja?“, “Hocu normalno da živima!“, i ne zna kako da izađe iz začaranog kruga.Treba zapamtiti da se anksioznost uspešno leči pomoću lekova (antidepresiva) koji ne izazivaju ovisnost i ne piju se stalno i pomoću vežbi za opuštanje.Anksioznost ne nestaje preko noći, vremenom ce  se osoba rešiti svih tegoba jer anksioznost se uspešno leči!
nikakva sramota priznati problem,osoba koja boluje od toga nije luda, svesna je svog problema i želi da ga se oslobodi! Treba joj zato pružiti podršku, razumeti je, i pomoći joj da savlada problem, da shvati da je i dalje normalna i da ima problem koji ima svaki treći čovek na ovoj planeti u današnje vreme!

Anksiozni poremećaji (Anksioznost)

Glavna karakteristika ovih psihijatrijskih poremećaja je prisustvo anksioznosti, odnosno straha. Ova dva osećanja, anksioznost i strah, se javljaju uvek kada procenimo da nam preti neka opasnost. Kažemo da se radi o strahu ako je opasnost neposredna, a da se radi o anksioznosti ako osoba strašljivo isčekuje neku opasnot u budućnosti. Pored straha koji se javlja u situacijama koje sa sobom realno nose neku opasnost, postoje i strahovi koji se javljaju kad opasnosti uopšte nema, ili je opasnost mala, a reakcija straha prenaglašena. Takvi strahovi se nazivaju  nerealnim ili bolesnim strahovima .

Klinička slika

Za pojačane zahteve tela u slučaju borbe ili bekstva iz opasnosti, potrebna je veća količina kiseonika, te počinjemo ubrzano da dišemo. Ubrzava nam se i rad srca i raste na kratko vreme i krvni pritisak, a sve u cilju da se krv sa neophodnim materijama dopremi u što većoj količini do onih delova tela koji su nam tada neophodni. Takođe, javi se i preraspodela krvi, tako da se krvotok u onim delovima koji nam nisu u trenutku opasnosti neophodni nešto malo redukuje, dok se u drugim delovima pojačava. Zato kada osetimo strah prebledimo i osuše nam se usta. U isto vreme se i usporavaju neki procesi bez kojih u tom kritičnom trenutku možemo, da bi se sačuvala energija za odbrambene aktivnosti. Tako se recimo usporava rad creva, pa kad imamo strah osećamo nelagodnost u stomaku. Svi se mišići malo zategnu da bi bili startniji. To nam pomaše u odbrani, ali ako strah potraje, kao posledica može se javiti glavobolja i bol iza grudne kosti jer se tamo nalaze mišići čija zategnutost dovodi do neprijatnog osećaja. Da se telo usled oslobađanja veće količine energije ne bi pregrejalo, uključuju se nove svrsishodne reakcije koje služe da snize temperaturu tela, a to su drhtanje i preznojavanje.

Vrste anksioznosti:

Panični poremećaj se karakteriše pojavom paničnih napada i takozvane anticipatorne anksioznosti. Panični ataci su uglavnom iznenadni napadi straha koji se javljaju „kao grom iz vedrog neba“. Strah počinje polako da raste, dostigne maksimum za nekih desetak sekundi, traje jedno određeno kratko vreme u najizraženijem obliku (koje se meri u minutima), a onda spontano opada. U trenutku najačeg straha osoba obično ima utisak da joj preti neposredna opasnost uz čest osećaj životne ugroženosti. Imaju utisak da se sa njima u tom trenutku dešava nešto strašno, poput infarkta miokarda, šloga, veruju da će da se uguše, izgube svest ili polude. Imaju izražene telesne simptome koje prate strah, ali je najčešće prisutan ubrzan srčani rad, preskakanje srca i ubrzano disanje. Dešava se da tokom straha dišu otvorenim ustima i duboko, ili brzo i plitko, što zbog poremećenog odnosa kiseonika i ugljendioksida u našem telu dovodi do neprijatnog osećanja trnjenja ili mravivanja po telu kao i osećanja nestabilnosti i vrtoglavice. Često kažu da imaju osećaj kao da su im noge od gume i da imaju neprijatan osećaj iza grudne kosti u vidu pritiska. Česta tegoba je i drhanje i preznojavanje. Anticipatorna anksioznost je strepnja, zebnja, slutnja da se ovakav panični atak ne ponovi. Ona je prisutna između dva napada i dodatno iscrpljuje. Mogu se javiti i noćni panični ataci, a prepoznajemo ih tako što se osoba budi u toku noći u strahu, preznojena i uznemirena, a da prednodno nije imala noćne more ili teške snove.
Opsti anksiozni poremećaj se karakteriše pojavom strepnje, zebnje, slutnje povezane sa najmanje dve ili više svakodnevne i uobičajne situacije. To su osobe koje tokom većeg dela dana stalno slute da će se nešto loše dogoditi. Stalno im je u glavi prisutna misao koja počinje sa „šta ako…..“. Recimo, dete izađe da se igra a majka provede strahujući par sati – „Šta ako se oklizne i udari nezgodno glavu“, „Šta ako mu ode lopta na put i zgazi ga auto“, Šta ako ga neko stavi u kola i odveze u nepoznatom pravcu“, „Šta ako se preznoji i prehladi, pa dobije zapalenje pluća i umre“ i sl. Slutnje su uvek katastrofične. Mora se imati na umu da su to strepnje koje su prisutne kontinuirano tokom dana, i to više od 60% vremena. Uz to, takvog su intenziteta da ometaju osobu da normalno funkcioniše, iscrpljuju je i dovode do velike patnje. Ono što je takođe karakteristično za generalizovani anksiozni pormećaj je da osoba ima utisak da ne može da kotroliše strepnju i da je ona preplavlja. Ako duže traje, osoba kao po pravilu postaje i depresivna.
Socijalna fobija se karakteriše neadekvatnim i intenzivnim strahom od negativne procene drugih ljudi. Javlja se u situaciji kada se osoba nalazi u socijalnim relacijama. Postoje dva obilaka – generalizovan i negeneralizovan. Osobe koje su obolele od generalozivanog oblika socijalne fobije imaju strah od negativne procene u skoro svim socijalnim situacijama. Dešava se da im je teže sa određenim osobama – sa mlađim ili starijim, sa istim polom ili suprotnim polom, sa autoritetima, sa poznatim ili nepoznatim osobama. Uvek je suština njihove strepnje i straha da će ih ljudi loše proceniti i da će ih u kranjem slučaju odbaciti, da ih neće poštovati i uvažavati pa čak i ismejavati. Zbog toga izbegavaju da odlaze na žurke, slave, ako se i nađu u društvu, izbegavaju da započnu razgovor, da se uključe u diskusiju i sl. Drugi oblik socijalne fobije je negeneralizovan ili jednostavni oblik kada osoba ima probleme u tačno određenoj socijalnoj situaciji – recimo, dok jede, kad treba da se potpiše, posluži goste ili da održi neku javnu prezentaciju ili govor. Čest je strah od crvenjenja i drhtanja ruku. Za razliku od drugih anksioznih poremećaja kod kojih se ono od čega se plaše ne događa, kod socijalne fobije takvo što se može desiti. Recimo, ako osoba ima strah da će joj zadrhtati ruka dok služi kafu goste, zbog stalnog negativnog isčekivanja, odnosno porasta anksioznosti, može se kao jedan od pratećih telesnih simptoma javiti i drhtanje ruku. Treba znati da se ne radi o sramežljivim ljudima koji nisu mnogo aktivni u socijalnim situacijama, već o osobama koje zbog ovog straha imaju visok stepen patnje i nefunkcionalnosti. Među njima je velik broj onih koji zbog tegoba nisu dostigli akademska stremljenja, značajan je broj koji su bez partnera i bez zaposlenja. Ono što je takođe važno, imaju veoma mali broj poznanika i prijatelja iako su im želje potpuno suprotne.
Jednostavna fobija je strah koji se javlja od jedne određene situacije ili objekta. Recimo strah od vožnje liftom ili avionom, strah od visine, insekata, psa, krvi. Kao kod svih fobija i ovde postoji karakteristično ponašanje bežanja i izbegavanja. To znači da recimo osoba koja se boji visine izbegava da gleda kroz prozor, da priđe prozoru, da ide kod prijatelja koji stanuju na višim spratovima. Ako i pođe i javi se strah, pobegne iz te situacije.
Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP)
Teskoba kao posledica kroničnog stresa, (engl. PTSD) Obično sledi nakon izloženosti osobe traumatskom događaju kao što su posmatranje, smrti druge osobe,  iznenadna smrt bliske osobe ili prirodna katastrofa itd. Tri su osnovne manifestacije PTSP-a: „oživljavanje“ traumatskog događaja (noćna mora), izbjegavajuće ponašanje (izbjegavanje mjesta povezanih sa traumom), te emocionalno udaljavanje od drugih i psihološka uznemirenost.
Opsesivno- kompulzivni poremecaj Karakterišu ga opsesije i kompulzije. Opsesije su nametljive neprijatne misli, slike i impulsi. One se umeću u normalan mislaoni tok, prekidaju ga, veoma su neprijatne i za osobu najčešće neprihvatljive sadržine. Zbog toga dovode do veoma visoke napetosti i straha da se to što im je polo napamet i ne desi, te pokušavaju da takve misli zaustave i otklone. Međutim, to im uspeva samo na kratko, s obzirom da se one veoma brzo vraćaju i uznemiravaju ponovo. Sadržaj opsesivnih misli je obično povezan sa bolešću, smrću, sa nekim agresivnim ponašanjem. Recimo, misao da osoba nije dobro isprala ruke nakon sredstava za čišćenje i da će preneti otrovnu hemikaliju na hleb i hranu te tako ugroziti zdravlje i živote svojih ukućana. Ili nametnuta slika kako uzima makaze i ubada sebe u ruku. Na sreću, iako imaju utisak da mogu da izgube kontrolu i tako nešto urade, to se nikada ne događa. Postoje i opsesije religiozne sadržine, seksualne sadržine i opsesije simetrije. Kompulzije su radnje pomoću kojih osoba pokušava da spreči eventualne posledice. Recimo, ako osoba ima opsesiju da će zbog toga što je sredstvo za pranje kupatila ostalo na rukama zagaditi hranu i teško poremetiti zdravlje ukućana, ona će u pokušaju da spreči tako nešto prati ruke i po nekoliko sati dnevno. Kompulzije se uglavnom ritualno rade, recimo, uvek na tačno određen način, određen broj puta i istim redosledom. Postoje i takozvane mentalne kompulzije, kada osoba pokušava da spreči „katastrofu“ tako što zameni neprijatnu sliku ili misao nekom drugom, suprotnog ili prijatnog značenja.
Lečenje anksioznih poremećaja je moguće na dva načina. Najpre, mogu se lečiti lekovima. Ranije se smatralo da se mogu otkloniti davanjem lekova za smirenje tipa Benzedina, Bromazepama, Lorazepama i sl. Danas je terapijski pristup lečenju anksioznih poremećaja u potpunosti drugačiji. Naime, osnovni lekovi za sanaciju tegoba su antidepresivi i to dominantno oni koji spadaju u grupu selektivnih inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina. Lekovi za smirenje se uključuju samo u početku i veoma brzo izbacuju iz terapije obzirom da imaju veoma izuzetan potencijal za razvoj zavisnosti ako se dugo i bez kontrole uzimaju. Ako se razvije zavisnost, to postaje nov problem i bolest koju je, nažalost, znatno teže lečiti od samog anksioznog poremećaja. Za lečenje anksioznih poremećaja kognitivno bihejvioralna terapija je metod izbora u odnosu na sve ostale psihoterapije. Kod značajnog broja pacijenata moguće je pomoći mu samo pomoću ove psihoterapijske metode. Međutim, najbolji rezultati se postiži kombinacijom medikamentozne i kognitivno bihejvioralne terapije, s obzirom da medikamenti brže oslobađaju pacijenta od patnje, dok im kognitivno bihejvioralna terapija  daje mogućnost da nauče kako da kontrolišu strahove i bez lekova, produžavaju remisiju i smanjuju verovatnoću nastanka  nove epizode bolesti.

Simptomi anksioznosti su:
Agorafobija
Bledilo
Bol u grudima
Bol u licu ili vilici slicna zubobolji
Bolovi u vratu i ramenima, ukocenost lica ili glave
Brzo praznjenje zeluca
Drhtanje (vidljivo ili unutrasnje)
Glavobolje i osecaj cvrstog „obruca“ oko glave
Hormonalni problemi
Knedla u grlu i poteskoce s gutanjem
Losa probava, konstipacija i proliv
Lupanje srca, usporeni otkucaji, palpitacije
Nesanica
Nocne more
Osecaj gusenja i zadihanosti
Osećaj jeze i bockanja u koži
Osip
Peckanje oci
Pojacana depresija
Pojacana osetljivost na svetlo, zvuk, dodir i miris
Poremecaj sluha
Problemi sa vidom (iskrivljene slike)
Simptomi poput gripa
Slabost i trnci u rukama i nogama (stopalima)
Strah od ludila i gubitka kontrole
Strujni šokovi u telu
Suva usta
Znojenje
Agorafobija(strah od velikih otvorenih prostora gde ima ljudi) je normalan odgovor na anksioznost i samoodbranu. Kad se osećamo ugroženima, želimo se povući negde na sigurno, poput kornjače u svoj oklop.
Kod anksioznosti je vrlo važno da uspostavite kontrolu nad takvom reakcijom. Izbegavanje situacija nije učinkovit način borbe s agorafobijom!
Agorafobija može biti vrlo iscrpljujuća . Nemojte prestati izlaziti van! ako to počnete raditi ubrzo ćete videti da svaki put kad se trebate suočiti sa spoljašnjim svetom dobijate napade panike.
Panika vas može uhvatiti čak i kući od same pomisli da trebate ići napolje, zato nema smisla da se tako ponašate. Koristeći taktike odvraćanja pažnje koje preporučujem, naučićete kako se vratiti natrag u svet i kako uživati u njemu kad to učinite.
Za ovo je potrebno vežbe i vremena, ali se može učiniti i videcete da ce proci!
Zbog mišićne napetosti, bol u grudima vas zbilja može uplašiti. Prva reakcija svih koji pate od anksioznosti, a osete bol u grudima, je da umiru od infarkta. To nije istina. Bol kod infarkta je vrlo različit od ovog bola i obično ne počinje u grudima. Duboko disanje i vežbe opuštanja vrlo su uspešan način smanjivanja ovih simptoma.
Anksioznost u krvotok oslobađa adrenalin koji ubrzava rad srca, pa imate osećaj kao da vam srce treperi i preskače. To je savršeno normalno i ne može vam naškoditi ni na koji način!
Usporeni otkucaji su takođe jedan od uobičajenih znakova anksioznosti. I opet, to ne znači da će vam srce prestati kucati, možda se i čini čudno i zbunjujuće, ali ne obraćajte pažnju na to i verovatno će nestati samo od sebe.

Svi mi imamo strah od ludila i gubitka kontrole, ali budite uvereni da nećete poludeti. Ludilo nije svestan čin; oni koji pate od ozbiljnih mentalnih bolesti nisu svesni svog puta do njih. Nećete poludeti!
Zbrkane nervne poruke u mozgu u umornim nervima i umornom telu ne znače ludilo. Misli su nesvesni produkt moždane aktivnosti. Ako ste anksiozni, depresivni, ljuti ili pod stresom, to utiče i na vaše misli; ne samo raspoloženje nego i telesna hemija.
Koncentracija kiseonika u krvi može uticati na moždanu aktivnost i centralni nervni sistem, kao i druge telesne hemikalije poput adrenalina, hormona pa čak i vitamina. Ove neugodne misli, osećaji i potpuno iracionalni strahovi ne mogu naškoditi niti vama niti drugima !
Bilo kakva misao o povređivanju sebe ili drugih je samo misao! Nista od toga se nece desiti! Kako se telo opušta i postaje manje anksiozno, misaoni proces se vraća u normalu.
„Beži ili se bori“ reakcija vrlo je intenzivna i mobiliše mnoge telesne sisteme. Cirkulacija, koncentracija kiseonika i ugljen dioksida u krvi se menja, a mišići su napeti i spremni za akciju.
Sve ove promene imaju dubokog uticaja na telesne osećaje, a slabost ekstremiteta (ruke, šake, noge, stopala) jedan je od tih osećaja. Trnce uzrokuje nakupljanje ugljen dioksida iz krvi u udovima. Ako protresete udove, možete poboljšati cirkulaciju u tim područjima. Ovi simptomi nisu opasni i s vremenom će nestati. Lagane vežbe takođe mogu pomoći u slabljenju ovih simptoma. OVI SIMPTOMI NE ZNAČE DA DOŽIVLJAVATE INFARKT ILI BILO KOJI NEUROLOŠKI PROBLEM.
Nekada porodica, prijatelji ili partneri mogu da imaju problema ako se u njihovoj blizini nalazi neko ko pati od nekog anksioznog poremećaja ili neke fobije. Za porodicu može biti veoma teško da razume zašto član njihove porodice neće ili ne može da uradi neku laku obavezu kao što je odlazak napolje u prodavnicu, vožnja automobila i slično. Stvari se mogu još više pogoršati kada npr partneri ili članovi porodice saznaju da njihovi najbliži neće ili ne žele da idu na godišnji odmor sa njima.
Nije nenormalna pojava da porodica takoreći optuži anksioznu osobu da je totalni egoista i da samo misli na sebe i na svoje stanje. Kada kažem anksiozna osoba, mislim generalno na svaku osobu koja ima probleme sa anksioznošću, napadima panike, depresijom ili opsesijama. Mnogi pripadnici porodice počinju da sumnjaju u anksiozne ljude, čak nekad pomisle da njima stvarno nije ništa, već da su oni lenji, da se samo pretvaraju i tome slično. Takođe veoma je rasprostranjena pojava da porodica ili prijatelji govore anksioznim ljudima: „Daj saberi se već jednom“, „Nije ti ništa“, „Ti to samo umišljaš“, „Prekini više sa time“, itd….
Ukoliko se u vašoj porodici nalazi neko ko ima problema sa anksioznošću, napadima panike, depresijom i slično, potrebno je pre svega da razumete ove poremećaje. Priroda ovih poremećaja jeste da se oni koji pate od tih poremećaja veoma lako i često povlače u sebe, žele samoću, počinju previše da razmišljaju o tome kako se osećaju itd… Oni to ne rade zato što žele, već zato što su ih ti poremećaji naterali na to. Takođe je potrebno da razumete da bi oni koji pate od ovih poremećaja odavno se već pribrali ili sabrali, da mogu to da urade. Oni to svo vreme i pokušavaju.
Savet: Ukoliko imate neki od oblika anksioznosti obratite se neuropsihijatru (psihijatru), mnogi idu kod psihologa, treba da znate da psiholog nije stručan za propisivanje lekova, dok svaki neuropsihijatar(psihijatar) је i psiholog! Uz pomoć psihoterapije i lekova *antidepresiva**koji ne stvaraju ovisnost i nećete ih piti ceo život, ne brinite, zauvek cete se osloboditi tog problema.Verujte u SEBE i samo napred!

 Izvor

 O Anksioznosti

Autor: Renata Senić

Nastanak anksioznosti (prema Racionalno emotivno bihejvioralnoj terapiji)
Postoje mnoge teorije koje na različiti način definišu poreklo i nastanak anksioznosti. U ovom delu ćemo se baviti postavkama REBT-a, odnosno racionalno emotivno bihejvioralne terapije, koja ima sopstveno određenje porekla anksioznosti i nudi tehnike za suočavanja i prevazilaženje iste.

Polazeći od postavki REBT-a, osnovno je shvatiti da ljudi nisu uznemireni događajima po sebi, već svojim mislima, idejama i filozofijama koje sami stvaraju povodom određenih događaja. Drugačije rečeno, svojim definisanjem određenih stvari iz spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Misli o određenim događajima i značenje koji im sami pripisujemo su ono što kod nas izaziva reakciju na te događaje. Sam događaj i naša osećanja i ponašanja nikada nisu u direktnoj vezi. Veza izgleda ovako: nešto, za nas bitno, se desilo. Mi tome što se desilo pridajemo određena značenja, mislimo o tome na određen način i sebi govorimo nešto o tome što se desilo. Taj unutrašnji govor, i određenje značenja koje za nas ima događaj koji se desio, stvaraju naše emocije povodom tog događaja i definišu naše ponašanje u odnosu na njega. 

* Anksioznost kao posledica tumačenja
Kada klijenti dođu na terapiju oni, u glavnom, ne postavljaju stvari ovako kako smo ih mi opisali. Klijenti se uglavnom žale ili na određene događaje, ili na negativne emocije i senzacije koje doživljavaju. I pretežno smatraju da određeni događaji direktno izazivaju negativne emocije kod njih. U svakodnevnom životu često čujemo izjave tipa «ljut sam jer vičeš na mene». Kada takvu osobu pitamo šta ju je naljutilo, krivac će biti sagovornik koji je vikao. Međutim, postavka REBTa je da sagovornik ne može da izazove nečiju ljutnju, već da sami, svojim tumačenjima, doprinosimo da se ljutimo povodom nečega tako što ćemo razmišljati na određeni način. U ovom primeru, kada neko viče, ljudi su sklonu da smatraju da je to drsko i, zato što im to ne prija, oni sami sebe unervoze i naljute misleći otprilike «ko si ti da ti vičeš na mene, ti apsolutno ne smeš tako da se ponašaš, ko ti je dao za pravo da urlaš na mene». Tada ljudi postave jedan nerealističan zahtev svom sagovorniku, koji je taj sagovornik već unapred prekršio. Dakle, zahtev je – ti apsolutno ne smeš da vičeš na mene, dok sagovornik upravo to radi. Kada stvari postavimo tako da zahtevamo nešto, a to nešto se ne ispuni, mi povodom tog nečega doživljavamo takozvane nezdrave emocije. Dakle, tebi je zabranjeno da to radiš, a ti to ipak radiš, i to je nečuveno, ti si užasna osoba i to što radiš je užasno, i ja to neću da podnosim. Sve ove fraze su rečenice koje sami sebi govorimo, ili pojmovi koji nam se vrzmaju po glavi kada god se nađemo u situaciji u kojoj doživljavamo nezdrave emocije. Događaji, sami po sebi, nemaju moć da utiču na nas, naše misli, da stvaraju naše emocije i definišu naša ponašanja.

* Vruće i hladne misli - racionalno mišljenje
Naspram “vrućih”, mi imamo i takozvane “hladne misli”, kada mislimo na trezven, odnosno racionalan način. Racionalno mišljenje ne podrazumeva zahtevanje nečega za šta inače ne možemo da imamo garancije. Pandan ovoj situaciji ljutnje ne bi bilo osećanje sreće što neko viče na nas, jer bi to bilo vrlo neprikladno. Pandan ljutnji, kao posledici vrućeg mišljenja (zahtevanja) bilo bi nezadovoljstvo kao posledica hladnog, odnosno trezvenog mišljenja. Umesto zahteva da neko ne viče na nas, iako on upravo to radi, racionalnija misao bi bila, ne sviđa mi se što vičeš na mene, iako to radiš, osećam se nezadovoljno i planiram da uradim nešto po tom pitanju (odšetam, sačekam da se smiriš, pa da počnem normalno da razgovaram sa tobom itd).
Navodimo ovaj primer iz svakodnevnog života da bismo ukazali da tendenciju za racionalno i iracionalno mišljenje imaju baš svi ljudi, a ne samo oni koji pate od mentalnih tegoba ili postaju klijenti psihoterapijskih i psihijatrijskih tretmana. Takođe, navodimo ovaj svakodnevni primer da bismo odmah na početku skrenuli pažnju da vruće i hladne kognicije nije uvek lako razlikovati. Nije ih lako otkriti, za početak. Retko ko misli u tako jasnim terminima dok doživljava neku snažnu emociju. Češće je naš pogled na svet koji boji naše mišljenje spakovan u neku vrstu podrazumevajućih pojmova, automatskih misli koje nisu sasvim razlučene jedne od drugih. Iz toga razloga je početnicima, uglavnom, potreban vodič koji je iskusan u prepoznavanju životnih filozofija ili terapeut da ih tome nauči.

******

Anksioznost ne nastaje, već je mi sami pravimo tako što na određeni, anksiozni način, mislimo o njima

******

* Anksioznost ne nastaje - mi je pravimo
Vratimo se na priču o anksiozosti koju prikazujemo iz ugla racionalno emotivno bihejvioralne terapije.
Dakle, da se odmah na početku ispravim u formulaciji – anksioznost, prema konceptima REBT-a, ne nastaje, već je mi sami pravimo. Činimo sami sebe uznemirenim povodom određenih stvari zato što na određeni, anksiozni način, mislimo o njima. Kada mislimo na način kao što je « Ne bi li bilo grozno da se –takva-i-takva- stvar desi», vrlo lako sebe možemo da načinimo anksioznima.
Situacije su najrazličitije moguće, od ličnih do socijalnih. Na primer. Dovoljno je da na poslovnom razgovoru pomislimo « zar ne bi bilo gadno da sada kažem nešto glupo» pa da sebi izazovemo frustraciju, osećaj nelagode i preterane brige oko toga da li ćemo zaista reći nešto glupo. Ili, u još bezazlenijoj situaciji, na primer u kafiću sa prijateljima, dovoljno je da pomislimo, iz nekog razloga, «da bi bilo baš užasno da prospem kafu tu, na javnom mestu, pred svima, gde bi mi se svi smejali ili mislili da sam trapava osoba», pa da prestanemo da u toj kafi uživamo i umesto toga načinimo sebe preterano opreznim i obazrivim u vezi svog ponašanja. Primenite na bilo koju situaciju mišljenje tipa « zar ne bi bilo grozno, poražavajuće, potpuno demorališuće i nepodnošljivo kada bi se neka stvar desila» i eto recepta da se učinite anksioznim!

* Anskioznost i tolerancija na frustraciju
Nije svaka anksioznost koju doživimo povezana sa samo-poražavajućim mislima oko nekih ličnih slabosti koje će izaći na videlo u javnim situacijama. Druga poznata vrsta anksioznosti se razvija iz pogleda na svet koji imaju mnogu ljudi, a koji su u psihologiji povezuje sa niskom tolerancijom na frustraciju. Osnovna ideja ljudi koji slabo tolerišu frustracije je otprilike sledeća: « Život bi trebalo da bude lak i da se odvija na način koji meni odgovara, bez previše prepreka i nerviranja, a ako se ne odvija na takav način, to je onda grozno i ja to ne mogu da podnesem». Ako imate ovakve misli ili varijacije na temu ove ideje, onda ste u zamci da sebe ponavljano frustrirate i činite anksioznim u pogledu komfora života. Tipične varijacije ove ideje su misli tipa « Moram da se osećam dobro», «Ne smem da budem anksiozan-zabrinut», «Moram da budem kul» itd. Sa ovakvom životnom filozofijom, vrlo je lako da postanete anksiozni, čak i po pitanju toga da možete postati anksiozni!

* Anskioznost i briga
Mnogi ljudi sa kojima smo pričali na temu anksioznosti i brige smatrali su, i/ili i dalje smatraju, da je normalno i logično i poželjno da se u nekim životnim situacijama čovek brine. U zavisnosti od toga šta je kome važno, različiti ljudi će oko različitih sadržaja razvijati brige. Oni koji veruju u predskazanja, mogu da smatraju da je normalno da brinemo oko nadolazećeg smaka sveta. Ili, na konkretnijem nivou, mnogi roditelji će reći da je normalno, da je sasvim prirodno, i čak i da bi bilo nenormalno, ne brinuti da li će nešto loše da se desi njihovoj deci. Da li će, na primer, svakog dana uspešno preći ulicu na putu do škole. Ako ne brinem o tome, kažu ljudi skloni ovakvom mišljenju, onda može da se desi..na primer.. da mi dete zgazi auto. Pretpostavljam da se mnogi ljudi sa tim slažu. Naravno, biti oprezan, voditi računa da naučimo kako da se zaštitimo i zaštitimo one do kojih nam je stalo, veoma su poželjne stvari. I bilo bi malo čudno da roditelji ne povedu računa da nauče svoju decu kako se pažljivo prelazi ulica i na taj način povećaju šanse za bezbednost sopstvenog deteta tokom celog budućeg života. I, pošto smo rekli da svi imamo predispoziciju da nekada činimo sebe anksioznima i preterano zabrinutima, nije nenormalno ako ponekada osetimo brigu povodom nekih stvari. Ali, iza osećanja preterane zabrinutosti, u ovakvim slučajevima, leži jedno paradoksalno mišljenje. Jedno od široko rasprostranjenih iracionalnih uverenja koje glasi « Ako nešto strašno može da se desi, ja moram da brinem» !! Verujemo da i sa ovim uverenjem mnogi ljudi mogu da se slože i verujemo da ovakvu izjavu mnogi ljudi ne smatraju iracionalnom. Ali, da bi nešto bilo racionalno, za to moraju postojati dokazi u stvarnosti. Pa, ako bilo ko uspe da odgovori na pitanja - zašto mora da brine ako nešto strašno može da se desi, gde piše da mora da brine povodom strašnih stvari koje mogu i ne moraju da se dese, koja je korist od takve brige, da li će briga sama po sebi umanjiti šanse da se nešto loše zaista i desi, i da li je logično misliti da briga o nečemu može da spreči bilo kakve situacije i događaje..onda ćemo se složiti da je takav stav racionalan. Ali, kako smo i mi probali da nađemo odgovore na sva ova pitanja, shvatili smo da dokazi za racionalnost tog uverenja ne postoje. Bar ne postoje logični, realistični i praktični dokazi koji bi potkrepili opravdanost postojanja preterane brige.

* Primer nastajanja anksioznosti
Možda je najbolje pokazati sve ove ideje na primeru.
Zamislimo osobu koja je nesigurna u sebe, i kao takva se plaši svakog odbijanja. To ima veze sa njenim niskim kapacitetom za tolerisanje frustracije, i nesigurnost i strah od mogućeg odbijanja je uvode u poziciju u kojoj izbegava sve moguće socijalne situacije u kojima bi mogla da bude odbijena. Ova persona verovatno nema mnogo prijatelja, ako ih oupšte ima, a teško da ima i nekog ljubavnog partnera. Kao i većina nas, volela bi da ima nekog uz sebe ali, svaki put kada se ukaže prilika da se inicira neki razgovor, ona se «sakrije» i odustane od bilo kakvog pokušaja, jer je to situacija u kojoj bi mogla biti odbijena. Sklanjanje od socijalnih kontakata ovakvu osobu definitivno čini otpornom na odbijanja, ali je čini i usamljenom, prepadnutom u socijalnim situacijama, nesnađenom i frustriranom. Niko ne voli da bude usamljen jer se plaši kontakta. Ako zamislimo jednu takvu osobu, možemo se pitati kako je ona postala takva?.
Različite teorije imaju različite pristupe i sigurno da mnogi faktori mogu da utiču na nečiji nedostatak samopuzdanja i loše tolerisanje frustracije. Ali, šta u konkretnoj situaciji povodom koje osoba oseća parališuću anksioznost povodom mogućnosti da bude odbijena izaziva ove jake i neprijatne emocije?
Kako se nalazimo u oblasti shvatanja anksioznosti iz ugla REBT-a, još na početku, kada je postavljeno pitanje kako nastaje anksioznost, odmah smo se ispravili napisavši da anksioznost ne nastaje, već je sami stvaramo. Stvaramo je svojim mislima i ubeđenjima da su neke stvari, situacije i ljudi, užasni i da ne možemo da ih podnesemo. Ova osoba (zovimo je osobom X) iz primera najverovatnije razmišlja u stilu « bolje da mi niko ne priđe i da nikom ne priđem, jer je svaki kontakt potenicjalna šansa da me neko odbije na ovaj ili onaj način, da se nekom ne svidim i da me odbaci, a kada bi se to stvarno desilo, to bi bilo toliko strašno da ja to ne bih mogla da podnesem». Ideja o nepodnošenju je toliko jaka da osobu sprečava da ulazi u socijalne situacije kako bi ostala na kvazi sigurnom terenu sopstvene usamljenosti, i ideja o nepodnošenju je toliko jaka da stvara preteran osećaj neugode, brige i anksioznosti povodom potencijalnog odbijanja.

* Iracionalna uverenja i anksioznost
Ideja da neko ne može da podnese situaciju koja mu se ne sviđa je blisko povezana sa idejom da ako nešto strašno može da se desi, mi moramo oko toga da brinemo. Jedan stav se svodi na drugi. Iako su, naravno, oba stava iracionalna. Na pitanje zašto neko mora da brine ako nešto loše može da se desi, koliko god odgovor koji će uslediti bude bio direktan ili indirektan, dolazimo do toga da takav pojedinac «ne može da podnese» posledice očekivane katastrofe i da smatra da će svojom brigom da je spreči.


Da sumiramo ovo što smo sada rekli o sopstvenom doprinosu stvaranja anksioznosti:
1. zahtevamo da svet oko nas bude komforan i da se život odvija onako kako želimo
2. ako se ovaj zahtev ne ispuni, mi doživljavamo preplavljujuću anksioznost
3. ideja da je strašno doživeti neprijatnosti i anksioznosti potkrepljuje ideju da ako nešto strašno može da se desi mi i treba da povodom toga brinemo
4. što dovodi do stvaranja još veće anksioznosti
Da se vratimo osobi X koja se užasava odbijanja. Kako jednoj takvoj osobi, u takvim životnim okolnostima, možemo da pomognemo da se oslobodi preterane brige i anksioznosti povodom ideje da će biti odbijena, i pomognemo joj da se adaprira na svet , život i mogućnost da bude odbijena, da izgradi ideju da ona to može da podnese?
Ideja o podnošenju, misao da možemo da podnesemo neprijatne situacije, omogućava nam da živimo, isprobavamo, eksperimentišemo. Nekad doživimo nešto lepo, nekada nešto ružno, ali, sve u svemu, prolazimo kroz život kao i svi drugi, sa lepim i manje lepim uspomenama. Ideja da ne možemo da podnesemo frustrirajuće i teške situacije parališe, čini nas anksioznima i pomaže nam da odustajemo i posustajemo iz dana u dan.
Dakle, u pitanju je ideja. Misao. Pogled na svet. Promenimo ideju i promenićemo kako se osećamo! Zvuči jednostavno, i jeste jednostavno, ali nije lako. Nije lako jer takve ideje koje imamo nismo napravili juče, već je nešto što sebi ponavljamo godinama u sličnim situacijama i čime sebe dugotrajno indoktriniramo. I, po principu da i «sto puta ponovljena laž postaje istina», ako ubeđujemo sebe u svoja iracionalna uverenja, vremenom ćemo postati potpuno ubeđeni u njih. Kako čovek postane ubeđen u nešto što je sasvim nedvosmisleno iracionalno, nelogično i nepoželjno za njega? Tako što te misli i ideje koje čuvamo godinama postaju ukorenjene, automatizovane i gotovo predsvesne. To su ponekad pojmovi koji i nisu čiste misli, već su kombinacija slika i ideja o čijem kredibilitetu uopšte ni ne razmišljamo. Zašto je užasno biti odbijen? Mnogi na takvo pitanje odgovaraju «zato što je užasno» - eto tako! Kada jedna odrasla i pametna osoba na pitanje odgovori na ovakav dečiji način, uz to često i iziritirana što joj neko postavlja glupa pitanja kada je tako očigledno da je nešto užasno i nepodnošljivo ... onda valja nastaviti sa ispitivanjem ispravnosti, korisnosti i logičnosti takvog argumenta.
Ako istrajemo u preispitivanju razloga osobe X iz prethodnog primera «ako nešto strašno može da se desi ja moram da brinem, biti odbijen je strašno, stoga brinem, i ne dolazim u situacije u kojima mogu da budem odbijen, jer ja ne mogu da podnesem da budem odbijen» doći ćemo da toga da su njeni privatni razlozi njene želje. Dakle, ne sme da se desi jer ja to ne želim, užasno je jer mi se ne sviđa i ne mogu da podnesem jer sebe ubeđujem u prethodna dva stava! 

* Zahtev za izvesnošću i anksioznost

******

Sami sebe činimo anksioznima postavljajuću nerealne i neodržive zahteve po pitanju stvari za koje ne možemo dobiti garancije.

******

Ako osoba X zahteva da ne bude odbijena, ta osoba, u stvari, zahteva izvesnost povodom određene situacije. (Niska tolerancija na frustraciju, odnosno nepodnošenje frustracije je, drugim rečima, zahtevanje izvesnosti u životu!) Život je neizvestan i budućnost može da se predviđa samo na nivou hipoteza. Ali, zahtev da se stvari odvijaju na onaj način koji ja želim je nerealan, jer ne postoji nijedan prirodni ili društveni zakon koji ga podržava. Da, sigurno da bi bilo lepo da je sve onako kako želimo da bude, ali često nije, i često neće biti. I što pre prestanemo da zahtevamo nešto što nije izvesno da ćemo dobiti, to ćemo skorije početi da se ponašamo u skladu sa relanošću i manje se nerviramo ako nešto nije onako kako smo planirali.
Ono što sada možemo da zaključimo po pitanju toga kako sebe sami činimo anksioznima je da to radimo upravo postavljajuću nerealne i neodržive zahteve po pitanju stvari za koje ne možemo dobiti garancije. Ne postoji univerzalan zakon koji kaže da će život uvek biti ugodan i vrlo je verovatno da ponekad neće. Dok god zahtevamo da imamo izvesnost po pitanju besprekorno lagodne budućnosti, čim se desi nekomforna situacija, okinuće se i anksioznost!
Da ne bude zabune, većina ljudi, ako ne svi, žele da im život bude udoban i lep. I kada nije udoban i lep, normalni ljudi se povodom toga sigurno ne osećaju srećno. Ali, oni ne moraju ni da se osećaju preterano zabrinuto i anksiozno. Razlika se vidi u odnosu «zahtev naspram želje». Želja je motivišuća i pomaže nam da preduzimamo akciju kako bismo dobili ono što hoćemo. Zahtev je parališuć, jer posledice nedobijanja onog što zahtevamo smatramo kao užasne i nepodnošljive poraze. Neispunjenje želje izaziva nezadovojstvo. Neispunjenje zahteva izaziva užasavanje, nepodnošenje, obezvređivanje i nipodaštavanje. Nezadovoljstvo je normalna i zdrava reakcija na frustraciju jer nam ne oduzima svu energiju na samosažaljenje i preteranu brigu, već podstiče da promenimo situaciju i učinimo je po nas poželjnijom. Anksioznost i preterana briga su parališuće i kočeće emocije koje mogu da nas «bace» u još veći očaj, brigu, ili paniku povodom neuspeha.
Dakle, intenzitet emocije koju osećamo je vezan za kvalitet mišljenja koji imamo o nekom ili nečemu. Ako je mišljenje na nivou želje, intenzitet emocije je slabiji i nama ostaje dovoljno snage da menjamo ono što nam se ne sviđa. Ako je mišljenje na nivou moranja, trebanja i zahtevanja, emocije su hiperintenzivne i sveobuzimajuće. Na takve jake negativne emocije se uglavnom nadovezuju nova iracionalna mišljenja koja mogu da stvore čitav set novih preplavljujućih negativnih emocija. I tako se čovek nađe u začaranom krugu iz kog ne zna kako da izađe.

* Zdrave i nezdrave emocije
I, za kraj, ako pobrojimo razlike između anksioznosti i brige, uvidećemo do koje mere se ove emocije razlikuju, te koliko je poželjnije biti zabrinut u pretećim situacijama, nego sebe bezrazložno preterano uznemiravati povodom stvari i događaja nad kojima nemamo i ne možemo imati kontrolu. 

Izvor