Prognoze i lečenje

Opsesivne misli, kompulzivne radnje ili kombinovanje opsesija i kompulzija se može posmatrati na kontinuumu. Niti su sve jednakog intenziteta, niti sve imaju ista značenja kod svakog pojedinca. Psihodinamske terapije se vode načelom razumevanja, koje je suštinski najiscrpnije načelo, jer nas vodi najranijim začecima problema i mogućnosti da ih proradimo, razumemo i razrešimo. Nisu, međutim, sva shvatanja i sve terapijske metode tako duboke, niti se sve slažu po pitanju pristupa i tretmana ovog problema. Novije metode su znatno fokusiranije i nude čak i ceo program samopomoći. Te metode se zapravo baziraju na psihoedukaciji i na jačanju ubeđenja da osoba s OKP smetnjama može i sama sebi da pomogne. Ne moramo uvek razumeti zašto se nešto desilo, da bismo znali kako da se s tim nosimo. Ukoliko simptomatologija nije jako izražena, ukoliko pojedinac sa smetnjama ovog tipa ima jaku motivaciju za promenom i podršku svojih bližnjih, bihejvioralne teorije smatraju, da i sam može izaći na kraj sa svojim poteškoćama.

Osobe koje pate od OCD-a često imaju još poneku muku poput fobija (strah od pasa, letenja), panične napade, depresiju, poremećaje ishrane, hiperaktivni deficit pažnje (ADHD) ili disleksiju (nemogućnost čitanja). Istovremeno pojavljivanje dva ili više poremećaja dodatno komplikuje dijagnostiku i terapiju, pa je nužno da  osoba izvesti terapeuta o svim simptomima ma koliko to bilo neprijatno po nju.

Dobre rezultate daju psihoanalitička i kognitivno bihejvioralna terapija.

U kognitivno bihejvioralnoj terapiji, pacijenti se ohrabruju da se suoče sa situacijama koje izazivaju javljanje prisile i uznemirenosti. Tada se preporučuje da pokušajju da prevaziđu tenziju bez izvođenja rituala koe uobičajeno koriste da izađu na kraj sa nelagodom. Na primer, ukoliko je neko opsednut infekcijom bakterijama sa ruku, preporučuje mu se poseta javnom WC-u i izlazak odande uz samo jedno pranje ruku. Za korišćenje ovog metoda potrebno je da pacijent bude sposoban da podnese visok nivo napetosti i uznemirenosti koji proističe iz ovakvog iskustva.

Medikamenti 


Terapija lekovima uglavnom je usmerena na preparate koji regulišu nivo serotonina u mozgu, kakvi su Seroksat, Paksil, Ksetanor, Paromerk, Reksetin, Zoloft, Stimuloton, Prozak, Bioksetin, Leksapro i Luvoks i triciklične antidepresive (Anafranil). U slučajevima kada terapija lekovima iz samo jedne grupe ne daje dobre rezultate i prisila se ponavlja, pokušava se sa kombinacijom različitih preparata. U poslednje vreme sve je više govora o niskoj efikasnosti medikamenata, sporom dolaženju do znakova poboljšanja i neugodnim pratećim efektima: suva usta, mučnina, pospanost i seksualna nemoć.

Serotonergički antidepresivi daju određene pozitivne rezultate, ali se na njih neobično dugo čeka - i do nekoliko meseci. U terapiji OCD-a u iznimnim slučajevima koriste se i neki antipsihotoci, ali njihova upotreba i doziranje moraju biti pod rigoroznom kontrolom stručnjaka i uz velike mere opreza, jer je uočeno da niske doze mogu doprineti poboljšanju stanja, dok se nakon korišćenja većih doza može dogoditi da dođe do drastičnog uvećanja simptoma i pogoršanja opšteg stanja. Neke skorašnje studije izvedene na Univerzitetu Arizona pokazale su da dobre rezultate u terapiji daju i neki opijati, ali se mogućnosti primene i mehanizmi njihovog delovanja još izučavaju.

Nekada široko primenjivana, terapija sedativima nije davala najsjajnije rezultate i sada se uglavnom izbegava, između ostalog i zbog opasnosti od stvaranja zavisnosti. Tako se dešava da se od jednog problema naprave dva.

Preporuka je da se psihoterapija i terapija medikamentima kombinuju. Ovako se postižu najbolji rezultati.

Izvor:Danas,Akademija uspeha