Dijagnoza

Da bi nekoj osobi bila postavljena dijagnoza opsesivno - kompulsivnog poremećaja, mora u određenom vremenskom periodu (dve nedelje ili duže) imati ili „punu glavu“ opsesivnih misli ili kompulsivne rituale ili pak „mešano” i jedno i drugo. Osnovna karakteristika opsesivno - kompulsivnog poremećaja su opsesivne misli koje se povazdan nanovo vraćaju i prinudne radnje koje se „moraju izvesti“. Opsesivne misli su ideje, slike ili impulsi koji se uvek na stereotipan način stalno vraćaju u svest osobe i deluje kao da moraju da budu tu, kao da stižu same od sebe. One su gotovo uvek uznemiravajuće, naporne za svog vlasnika zato što im je sadržaj nasilan ili opscen ili prosto zato što se doživljavaju kao besmislene i osoba obično bezuspešno pokušava da im se odupre. Pokušava da ih otera, da misli o nečemu drugom. Ovakve misli se, ipak, prepoznaju kao svoje „rođene“, mada su naizgled nevoljne i često izazivaju odbojnost, odvratnost i čuđenje svog sopstvenika. Otkud meni takve misli? Gubim li ja to razum? Kako da se toga oslobodim? Kako da ne učinim nešto neprimereno?


Ukoliko je onemogućeno kompletno izvođenje nekog obaveznog rituala, obično se oseća snažna neprijatnost, uznemirenost ili panika. Ovo zbog sasvim iracionalne ideje da će se nešto jako rđavo dogoditi ako se „posao“ ne dovrši kako treba. Misli i delanje u OCD-u mogu postati vrlo uznemirujući i pravi žderači vremena, što često jako negativno utiče na porodični život i radno funkcionisanje.  Ovim se putem lako može krenuti i ka depresiji.


Kompulsivne radnje  i rituali su stereotipna ponašanja koja se stalno ponavljaju. Takva ponašanja sama po sebi uopšte nisu prijatna niti dovode do izvršavanja bilo kakvih iole korisnih dnevnih zadataka. Osoba na njih često gleda kao na nešto što sprečava objektivno neprijatne događaje, koji bi mogli naneti štetu njoj ili kojima bi ona mogla naštetiti drugima iz svoje okoline. Obično, ali ne uvek, ovo se ponašanje prepoznaje od pacijenta kao glupo i bez efekta, pa se čine ponovljeni pokušaji da se pruži otpor. Kod dugotrajnih slučajeva, kada je neko već dovoljno izmučen, ovi otpori mogu biti sasvim minimalni. Vegetativni simptomi uznemirenosti su obično prisutni, ali mučno osećanje unutrašnje psihičke tenzije bez očiglednog vegetativnog razdraženja isto tako je često. Postoji tesna veza između opsesivnih simptoma, naročito opsesivnih misli i depresije. Pacijenti sa opsesivno – kompulsivnim poremećajem često imaju depresivne simptome, a oni koji pate od rekurentnog depresivnog oboljenja mogu da razviju opsesivne misli tokom epizoda depresije. I u jednom i drugom slučaju pojačanje težine depresivnih simptoma praćeno je promenama težine opsesivnih simptoma.


Ukoliko je onemogućeno kompletno izvođenje nekog obaveznog rituala, obično se oseća snažna neprijatnost, uznemirenost ili panika.


Dijagnostika OCD-a je vrlo nezgodan posao za dijagnostičare, jer oni koji ga imaju uglavnom nerado pričaju o svojim simptomima, strahujući od toga šta će drugi pomisliti o njima. Problematika je i u tome što simptomi nisu uvek dostupni oku posmatrača. Ovo naročito važi za opsesivne misli, mada se i neka prisilna ponašanja mogu vrlo vešto prikrivati i godinama. Prilično je komplikovan posao dolaženje do valjanih informacija od osobe koja dugo živi s tim  i do sada je ulagala ogroman napor da niko ne primeti, da niko ne sazna kakve joj se misli roje po glavi ili kakve čudnovate pokrete treba da izvede tokom dana „da bi sve bilo u redu”, „da se ništa loše ne bi dogodilo”.


Za konačnu dijagnozu, opsesivni simptomi ili kompulsivne radnje ili oboje moraju biti prisutni najmanje oko dve nedelje i moraju biti izvor patnje, neprijatnosti, stresa ili ometati dnevne i radne aktivnosti, personalne veze i uobičajene društvene aktivnosti. Simptomi oduzimaju više od jednog sata u toku dana.


Opsesivni simptomi treba da imaju sledeće karakteristike:


-Pacijent mora da ih prepoznaje kao svoje vlastite ideje, misli i impulse
-Mora da postoji makar jedna misao ili radnja koja se i pored otpora ponavlja, pored onih drugih koje mogu da postoje, a kojima se osoba više uopšte ne opire
-Misao ili radnja koja se ponavlja ne sme sama po sebi biti nimalo prijatna (prosto oslobađanje od napetosti ili anksioznosti ne priznaje se kao zadovoljstvo u ovom smislu)
-Misli, slike ili impulsi moraju se neprijatno i neprekidno ponavljati
-Osoba shvata da je opsesija ničim izazvana i preterana.


Ako sumnjate da patite od OCD-a, posetite stručno lice da biste što pre dobili ili eliminisali dijagnozu. Kao i kod svih drugih mentalnih poremećaja i ovde važi pravilo da se bolji rezultati u terapiji postižu ukoliko se sa njom što pre počne.


Diferencijalna dijagnoza


Diferencijalna dijagnoza između opsesivno–kompulsivnog i depresivnog poremećaja može biti izrazito teška zbog toga što se simptomi oba tipa često javljaju zajedno. U akutnoj epizodi poremećaja prednost u dijagnozi treba dati onom poremećaju čiji se simptomi prvo razvijaju; kada su prisutni i jedan i drugi, a ni jedni ne dominiraju, najčešće se uzima da je depresija primarna. Kod hroničniih poremećaja, prioritet u dijagnozi treba dati onom poremećaju čiji simptomi najčešće perzistiraju u odsustvu drugih. Povremeni nastupi panike ili blagi simptomi fobije ne negiraju dijagnozu. Međutim opsesivne simptome koji se razvijaju u prisustvu shizofrenije, Turetovog sindroma, ili organskog mentalnog poremećaja, treba posmatrati kao deo ovih oboljenja. Ljudima sa OCD-om događa se da dobiju dijagnozu nekog drugog oboljenja ili stanja kakvi su: anoreksija, bulimija, Turetov sindrom, trihotilomanija (čupkanje dlaka i kose), opsesivno-kompulsivni poremećaj ličnosti ili Aspergerov sindrom, Mada opsesivne misli i kompulsivne radnje često postoje zajedno, korisno je utvrditi šta predominira kod određenog pacijenta zato što reagovanje na terapiju može biti različito.


Izvor: Akademija uspeha