Opsesivno-kompulsivni poremećaj (Uvod)

Opsesivno (Opsessio) reč latinskog porekla znači OBUZETOST 

Kompulzija (Compulsio), reč latinskog porekla znači PRIMORAVANJE.

Opsesivno kompulsivni poremećaj (OKP) je poremećaj ličnosti koji karakterišu prisilne misli i ideje koje su često agresivnog ili seksualnog sardržaja (mada ne moraju biti), neprihvatljive su i neobjašnjive osobi koja ih doživljava. 

Nametnute misli, reči i radnje, iako prividno besmislene, imaju cilj da smanje napetost i strepnju na taj način što se popušta pred nečim što je zabranjeno, poriče zabranjeno ili čuva od zabranjenog ili pak, osoba nastoji da kazni sebe što se takvim težnjama i ritualima prepustila.

Iako je je pojedinac svestan apsurdnosti svojih rituala, razvija takav odnos prema njima kao da ga oni štite od prisilnih misli ili od mogućeg lošeg događaja po njega samog ili njegovu okolinu. Često kažu da ako se ne prepuste svojim kompulzijama, veruju da će se nešto strašno desiti njihovim bližnjima, ili da će to biti veoma opasno po njihovo zdravlje.

Izvor:Danas

Šta se dešava kada ste pod stresom?

Kada ste pod stresom, telo reaguje kao da ste u opasnosti. Hormoni ubrzavaju rad vašeg srca i teraju vas da dišete brže, dajući vam više energije.
Stres ponekad može biti normalan, pa čak i koristan: on pomaže kada treba naporno da se radi i brzo reaguje. Na primer, može da vam pomogne da pobedite u trci ili da završite važan posao na vreme.
Ako se, međutim, stres javlja često, ili traje suviše dugo, to može imati loše posledice po organizam. Stres može oslabiti imuni sistem, što otežava telu da se bori protiv bolesti. Osobama koje već imaju zdravstvene probleme, stres može da pogorša stanje. Može vas učiniti nervoznim, napetim ili depresivnim. Ljudi pod stresom često imaju problema sa partnerom, osobama u neposrednom okruženju, na poslu ili u školi.
Kako stres utiče na telo?
Uobičajeni simptomi stresa:

• ubrzan rad srca
• urzano disanje
• glavobolja
• ukočen vrat
• bol i ukočenost u ramenima
• bol u leđima
• pojačano znojenje
• znojenje dlanova
• problemi sa stomakom
• mučnina ili proliv
• problemi sa spavanjem

Šta možete da uradite protiv stresa?
Možete naučiti načine da upravljate stresom:

• Saznajte šta je uzrok stresa u vašem životu.
• Potražite načine da smanjite količinu stresa.
• Naučite načine da se oslobode stresa ili da smanjite štetne efekte.

Kako saznati svoj nivo stresa?
Ponekad je jasno odakle stres dolazi. Uzrok stresa mogu biti velike životne promene, kao što su: smrt voljene osobe, ženidba, dobijanje deteta, preseljenje, promena škole, promena radnog mesta, elementarne nepogode...
Često ne može biti jasno zbog čega ste pod stresom. Važno je da shvatite šta je uzrok stresa. Svako reaguje različito na stres. Vođenje dnevnika i zapisivanje dnevnih ili ključnih događaja i aktivnosti može da pomogne. Kompjuter, laptop ili običan papir - može vam pomoći da zapišite kada se nešto dogodilo, a da ste pod stresom. Onda zapišite kako ste reagovali i šta ste uradili da biste se nosili sa stresom. Vođenje dnevnika stresa može vam pomoći da saznate šta je uzrok vašeg stresa i koliki intenzitet stresa osećate. Tada možete da preduzmete korake za smanjenje stresa i promenite ponašanje kako biste smanjili količinu događaja koji su po vas stresni.
Kako možete izbeći stres?
Stres je neminovnost života za većinu ljudi. Ne možete se potpuno osloboditi stresa, ali možete tražiti načine da ga smanjite i da se borite protiv njega.
Neki od načina za izbegavanje i ublažavanje stresa:

• Potrebno je bolje organizovati svoje aktivnosti i pravilnije iskoristiti vreme koje imate na raspolaganju.
• Ako napravite raspored rada ili plan, uradićete više sa manje stresa.
• Razmislite o tome koje su stvari najvažnije, pa njih stavite na prvo mesto.
• Neke obaveze koje nisu hitne odložite za drugi dan ili drugo vreme.
• Pronađite bolje načine da se nosite sa obavezama.
• Pogledajte kako reagujete na stres pa promenite svoje navike.
• Budite iskreni prema sebi kako biste videli šta funkcioniše a šta ne.
• Razmislite o drugim stvarima koje mogu da se rade bolje.
• Vodite računa o sebi.
• Često se i kvalitetno odmarajte.
• Jedite redovno više puta dnevno i jedite više voća i povrća.
• Nemojte pušiti ili smanjite broj popušenih cigareta.
• Ograničite količine popijenog alkohola ukoliko pijete.
• Isprobajte nove načine razmišljanja: kada uhvatite sebe da počinjete da brinete, pokušajte da zaustavite misli i krenite ispočetka.
• Ne menjajte stvari koje ne možete promeniti i nemojte se zbog toga nervirati.
• Naučite da kažete "ne" nekim ljudima i nekim obavezama

Izvor 

 Učestalost poremećaja i način ispoljavanja

Prema M. Ruter, oko 1 % psihijatrijski lečene dece i omladine ispoljava opsesivno-kompulsive simptome patološkog značaja. Do pre samo nekoliko decenija, OKP se smatrao izuzetno retkim problemom, smatralo se da se javlja ređe od drugih psihopatoloških entiteta. Međutim, danas se smatra da je prevalencija OKP-a do 2.5% u ukupnoj populaciji. Kada bismo sumirali šta kažu različita istraživanja po pitanju učestalosti OKP-a, dobili bismo cifre koje se kreću od 1-4% u ukupnoj populaciji. 

Način ispoljavanja: U ranom detinjstvu, približno oko treće godine života se spontano u dečijem razvoju javljaju različiti obredi i rituali, posebno oni vezani za uspavljivanje. Uspavljivanje za dete ima značenje privremenog odvajanja od majke. Budući da je dete malo i poprilično zavisno od majke i njenog prisustva u tom životnom periodu, ono spontano traži rituale koji bi ga umirili. Dakle, u pozadini ovih rituala leži strah od odvajanja i/ili strah od smrti.Preternao nestrpljivi, plašljivi roditelji (pa i buduće bitne figure u dečjem razvoju) mogu da nameću jaka i kruta ograničenja detetu (što verovatno potiče iz njihove težnje ka savršenstvu). Budući da neki roditelji i sami uživaju u obredima pred uspavljivanje (pričanje priča, maženje deteta, pevanje pesmica), iz tih razloga mogu (uglavnom iz najboljih namera) vezati dete za za ovaj način ponašanja i učvrstiti ili usloviti prisilne radnje. Ukoliko se u ovom ranom periodu rituali uspostave kao funkcionalno sredstvo odbrane od neprijatnosti, straha od odvajanja ili napuštanja ili smrti, ne čudi da sa usložnjavanjem zahteva koje život nosi, naučeno ponašanje nastavlja da perzistira. Kako se život usložnjava i pojedinac sazreva, njegove kompulzije mogu pratiti trend razvoja i ustaliti se kao čvrsti obrasci izbegavanja neprilika, strepnje, negativnih osećanja, poljuljane slike o sebi i slično. Ti obrasci i rituali obično idu “ruku pod ruku” sa željom za savršenstvom i sumnjom da je savršenstvo moguće dostići.

Opsesivno–kompulsivni poremećaj jednako se često javlja i kod muškaraca i kod žena i vrlo često se nalaze izražene perfekcionističke osobine u ličnosti ovih pacijenata. Početak je obično u detinjstvu, negde oko desete godine ili ranom odraslom dobu u srednjim dvadesetim godinama (najčešće u dvadeset prvoj godini) za oba pola. Nije sasvim neobično da se oboljenje javi i kod deteta mlađeg od pet godina, a kao krajnja granica za prvo javljanje uzima se trideset peta godina (iznimno retko se dešava nakon toga). Prvo javljanje poremećaja kod muških pacijenata je uočeno na nešto mlađem prosečnom uzrastu nego kod žena.

Izvori:Danas,Akademija uspeha

 Dijagnoza

Da bi nekoj osobi bila postavljena dijagnoza opsesivno - kompulsivnog poremećaja, mora u određenom vremenskom periodu (dve nedelje ili duže) imati ili „punu glavu“ opsesivnih misli ili kompulsivne rituale ili pak „mešano” i jedno i drugo. Osnovna karakteristika opsesivno - kompulsivnog poremećaja su opsesivne misli koje se povazdan nanovo vraćaju i prinudne radnje koje se „moraju izvesti“. Opsesivne misli su ideje, slike ili impulsi koji se uvek na stereotipan način stalno vraćaju u svest osobe i deluje kao da moraju da budu tu, kao da stižu same od sebe. One su gotovo uvek uznemiravajuće, naporne za svog vlasnika zato što im je sadržaj nasilan ili opscen ili prosto zato što se doživljavaju kao besmislene i osoba obično bezuspešno pokušava da im se odupre. Pokušava da ih otera, da misli o nečemu drugom. Ovakve misli se, ipak, prepoznaju kao svoje „rođene“, mada su naizgled nevoljne i često izazivaju odbojnost, odvratnost i čuđenje svog sopstvenika. Otkud meni takve misli? Gubim li ja to razum? Kako da se toga oslobodim? Kako da ne učinim nešto neprimereno?


Ukoliko je onemogućeno kompletno izvođenje nekog obaveznog rituala, obično se oseća snažna neprijatnost, uznemirenost ili panika. Ovo zbog sasvim iracionalne ideje da će se nešto jako rđavo dogoditi ako se „posao“ ne dovrši kako treba. Misli i delanje u OCD-u mogu postati vrlo uznemirujući i pravi žderači vremena, što često jako negativno utiče na porodični život i radno funkcionisanje.  Ovim se putem lako može krenuti i ka depresiji.


Kompulsivne radnje  i rituali su stereotipna ponašanja koja se stalno ponavljaju. Takva ponašanja sama po sebi uopšte nisu prijatna niti dovode do izvršavanja bilo kakvih iole korisnih dnevnih zadataka. Osoba na njih često gleda kao na nešto što sprečava objektivno neprijatne događaje, koji bi mogli naneti štetu njoj ili kojima bi ona mogla naštetiti drugima iz svoje okoline. Obično, ali ne uvek, ovo se ponašanje prepoznaje od pacijenta kao glupo i bez efekta, pa se čine ponovljeni pokušaji da se pruži otpor. Kod dugotrajnih slučajeva, kada je neko već dovoljno izmučen, ovi otpori mogu biti sasvim minimalni. Vegetativni simptomi uznemirenosti su obično prisutni, ali mučno osećanje unutrašnje psihičke tenzije bez očiglednog vegetativnog razdraženja isto tako je često. Postoji tesna veza između opsesivnih simptoma, naročito opsesivnih misli i depresije. Pacijenti sa opsesivno – kompulsivnim poremećajem često imaju depresivne simptome, a oni koji pate od rekurentnog depresivnog oboljenja mogu da razviju opsesivne misli tokom epizoda depresije. I u jednom i drugom slučaju pojačanje težine depresivnih simptoma praćeno je promenama težine opsesivnih simptoma.


Ukoliko je onemogućeno kompletno izvođenje nekog obaveznog rituala, obično se oseća snažna neprijatnost, uznemirenost ili panika.


Dijagnostika OCD-a je vrlo nezgodan posao za dijagnostičare, jer oni koji ga imaju uglavnom nerado pričaju o svojim simptomima, strahujući od toga šta će drugi pomisliti o njima. Problematika je i u tome što simptomi nisu uvek dostupni oku posmatrača. Ovo naročito važi za opsesivne misli, mada se i neka prisilna ponašanja mogu vrlo vešto prikrivati i godinama. Prilično je komplikovan posao dolaženje do valjanih informacija od osobe koja dugo živi s tim  i do sada je ulagala ogroman napor da niko ne primeti, da niko ne sazna kakve joj se misli roje po glavi ili kakve čudnovate pokrete treba da izvede tokom dana „da bi sve bilo u redu”, „da se ništa loše ne bi dogodilo”.


Za konačnu dijagnozu, opsesivni simptomi ili kompulsivne radnje ili oboje moraju biti prisutni najmanje oko dve nedelje i moraju biti izvor patnje, neprijatnosti, stresa ili ometati dnevne i radne aktivnosti, personalne veze i uobičajene društvene aktivnosti. Simptomi oduzimaju više od jednog sata u toku dana.


Opsesivni simptomi treba da imaju sledeće karakteristike:


-Pacijent mora da ih prepoznaje kao svoje vlastite ideje, misli i impulse
-Mora da postoji makar jedna misao ili radnja koja se i pored otpora ponavlja, pored onih drugih koje mogu da postoje, a kojima se osoba više uopšte ne opire
-Misao ili radnja koja se ponavlja ne sme sama po sebi biti nimalo prijatna (prosto oslobađanje od napetosti ili anksioznosti ne priznaje se kao zadovoljstvo u ovom smislu)
-Misli, slike ili impulsi moraju se neprijatno i neprekidno ponavljati
-Osoba shvata da je opsesija ničim izazvana i preterana.


Ako sumnjate da patite od OCD-a, posetite stručno lice da biste što pre dobili ili eliminisali dijagnozu. Kao i kod svih drugih mentalnih poremećaja i ovde važi pravilo da se bolji rezultati u terapiji postižu ukoliko se sa njom što pre počne.


Diferencijalna dijagnoza


Diferencijalna dijagnoza između opsesivno–kompulsivnog i depresivnog poremećaja može biti izrazito teška zbog toga što se simptomi oba tipa često javljaju zajedno. U akutnoj epizodi poremećaja prednost u dijagnozi treba dati onom poremećaju čiji se simptomi prvo razvijaju; kada su prisutni i jedan i drugi, a ni jedni ne dominiraju, najčešće se uzima da je depresija primarna. Kod hroničniih poremećaja, prioritet u dijagnozi treba dati onom poremećaju čiji simptomi najčešće perzistiraju u odsustvu drugih. Povremeni nastupi panike ili blagi simptomi fobije ne negiraju dijagnozu. Međutim opsesivne simptome koji se razvijaju u prisustvu shizofrenije, Turetovog sindroma, ili organskog mentalnog poremećaja, treba posmatrati kao deo ovih oboljenja. Ljudima sa OCD-om događa se da dobiju dijagnozu nekog drugog oboljenja ili stanja kakvi su: anoreksija, bulimija, Turetov sindrom, trihotilomanija (čupkanje dlaka i kose), opsesivno-kompulsivni poremećaj ličnosti ili Aspergerov sindrom, Mada opsesivne misli i kompulsivne radnje često postoje zajedno, korisno je utvrditi šta predominira kod određenog pacijenta zato što reagovanje na terapiju može biti različito.


Izvor: Akademija uspeha

Uzroci nastanka poremećaja

 Glavna tačka spora na temu opsesivno - kompulsivnog poremećaja među stručnjacima jeste da li je reč o psihološkom ili neurološkom poremećaju.

• Psihološki uzročnici - Otac psihoanalitičke teorije Sigmund Frojd uzroke opsesivno - kompulsivnog ponašanja pronalazi u nesvesnim konfliktima koji se manifestuju kroz simptom. Frojd i većina drugih psihoanalitičara prisilna ponašanja vide kao posledicu psihičkih činilaca koji deluju u okvirima porodične sredine i određene kulture. Kognitivno bihejvioralna psihologija tvrdi da je reč o modelu ponašanja koje se izvodi da bi se otklonile nametljive misli. Ovi postupci donose samo trenutno i kratkotrajno olakšanje jer se misli uvek vraćaju. Interesantno je da se ponašanje učvršćuje uprkos tome što ničim ne biva potkrepljeno, osim samim trenutnim olakšanjem i smanjenjem stalno prisutne tenzije. Primera radi, misao o  zarazi koja se može steći kontaktom, rukovanjem sa drugim ljudima  stvara tenziju. Tenzija se umanjuje pranjem ruku. Ovo umanjenje tenzije se doživljava kao potkrepljenje (nagrada). E sad, iza ovog može da sledi misao: „Jesam li ih dobro oprao?“ koja ponovo uzrokuje uvećanje napetosti, pa se ruke opet peru. I tako u nedogled. Ciklus se ponavlja onda kada se ponovo javi nova/stara misao o zarazi. Slično kao u fobiji koja može otputovati na sasvim nova mesta i opsesija može naći nova izvorišta. Nakon što sam se rukovao sa njim, dodirnuo sam svoju torbu. Sada je torba mogući izvor zaraze. I, krećemo, nanovo.
• Biološki uzročnici. Neki istraživači su došli do zaključka da je poremećaj rezultat promena u hemijskim procesima koji se odvijaju u telu.
• Nasleđe- Opažena je tendencija da se OCD javlja kod dece čiji ga roditelji imaju, ali je nejasno da li je reč o genetskoj osnovi ili o imitiranju ponašanja starijih članova porodice
• Faktori sredine Jedan broj eksperata smatra da poremećaj nastaje kroz navike u ponašanju koje se stiču vremenom.
• Nedostatak serotonina. Snimci moždanih aktivnosti osoba koje pate od ovog poremećaja upoređeni sa snimcima onih kod kojih to nije slučaj ukazuju na razlike u funkcionisanju, posebno u lučenju neurotransmitera serotonina. Isto tako, uočeno je da pacijenti koji uzimaju medikamente iz kategorije antidepresiva koji uvećavaju nivo serotonina, manje ispoljavaju simptome OCD-a. Serotonin se smatra bitnim u regulaciji napetosti i uznemirenosti, a ima ulogu i u procesu spavanja i pamćenja. Hipoteza je da je kod pogođenih OCD-om serotonin onemogućen da ispuni svoju punu funkciju. Opet, suprotstavljeni tim stručnjaka je došao do zaključka da je pre reč o odgovoru mozga na simptome OCD-a nego o mogućem uzročniku.
• Infekcija streptokokama – rezultati nekoliko studija izvedenih na Univerzitetu Stenford ukazuju na to da se kod nekih osoba OCD možda razvio još u detinjstvu, nakon infekcije beta hemolitičkim streptokoknim faringitisom. Antitela koja se aktiviraju u borbi protiv ovog oboljenja umeju greškom da počnu da se ponašaju kao moždani enzim. Nadalje, ovo kvari komunikaciju između neurona u mozgu, što bi mogao biti izazivač opsesivno-komulsivnog poremećaja. Ovakva i slična tvrđenja ne treba uzimati zdravo za gotovo, već ipak sačekati neku relevantniju potvrdu, mada ne bi bilo loše da se pokažu istinitim, pa bi tako sredstva za prevenciju ovog poremećaja lako mogla da postanu kape, šalovi, topao čaj i antibiotici.
• Perfekcionizam- primećeno je da osobe sa izraženim perfekcionističkim crtama ličnosti imaju jaču predispoziciju za razvoj poremećaj
 

• Faktori rizika
• Porodična istorija- opaženo je da postoji jaka nasledna komponenta kod poremećaja, ali još uvek nije otkriven jedan gen koji bi bio zasigurno bio odgovoran. U avgustu 2007. godine naučnici iz Medicinskog centra američkog univerziteta Djuk u Severnoj Karolini izveli su interesantan  eksperiment. Genetskim inženjeringom uzgojili su belog miša kojem je nedostajao gen nazvan SAPAP3. Eksperimentalni miš je provodio tri puta više vremena u čišćenju i nameštanju dlake od svojih drugara iz laboratorije, povremeno ostajući i u manjku sa krznom zbog toga. Druga grupa istraživača sa američkog Nacionalnog zdrastvenog instituta otkrila je mutacije na ljudskom genu transporteru serotonina- hSERT, istražujući genetsku osnovu u familijama u kojima se učestalo javljao OCD. Studije profesora Rasmusena iz 1994. godine izvedene na jednojajčanim blizancima potkrepile su tvrdnje o naslednoj komponenti poremećaja, ali je opažena i značajna uloga faktora spoljašnje sredine. Problem se još uvek istražuje i pretpostavka o genetskoj osnovi još uvek nije postala punovažna.
• Stresni životni događaji- pod većim rizikom su osobe koje pokazuju tendenciju da burno reaguju na stres. Među ovim burnim reakcijama se, iz nekog razloga, umeju da nađu prisilne misli ili ritualna ponašanja. Neki pojedinci kojima prisilne misli i radnje povremeno navraćaju u život potvrdili su da se dešavalo da u nekim stresnim situacijama dobiju gotovo dramatične razmere. Jedno od objašnjenja leži i u samoj prirodi poremećaja i razlozima zbog kojih se prisilne radnje izvode: Da sve bude u redu. Izgleda da se u teškim vremenima poseže i za tim mehanizmom ne bi li se smanjila tenzija i strepnja.
• Trudnoća- Trudne žene ili novopečene mame su (još uvek nije poznato zašto) pod povećanim rizikom. Prisilne misli u ovim slučajevima uglavnom su vezane za povređivanje svog deteta.

Izvor :Akademija uspeha

Oblici i vrste poremećaja

Pretežno opsesivne misli ili ruminacije

Opsesije su ideje, slike i impulsi koje prolaze kroz um i iznova se usrdno vraćaju.  Osoba sa OCD-om ne želi ovakve misli „u svojoj glavi”, jer ih smatra uznemirujućim i napornim i bez mogućnosti da ih kontroliše. Ponekad se ove opsesije pojavljuju samo s vremena na vreme i, recimo, srednje su neugodne i dosadne, a u drugim slučajevima javljaju se svakodnevno kroz dug vremenski period i mogu biti izrazito neprijatnog sadržaja.

Mogu se javljati u obliku ideja, mentalnih slika ili impulsa za određenom radnjom. Vrlo su različitog sadržaja, ali su doživljene kao potpuno nepoželjne, kao da dolaze niotkuda i gotovo uvek su veoma neprijatne za svog sopstvenika. Takve misli prate snažna osećanja neprijatnosti, nelagode i stresa. Ovde, naravno, ne pričamo o nekim svakodnevnim mislima ili nekakvoj preteranoj zabrinutosti za neke svakodnevne životne probleme. Žena može, primera radi, biti mučena strahom da eventualno neće odoleti impulsu da ubije svoje dete koje voli  ili opscenim, pogrdnim i umu stranim kvalitetom mentalne slike koja se ponavlja. Ponekad su ideje beskorisne, a tu spadaju i beskrajna i kvazifilosofska razmišljanja o nedostupnim stvarima, nerešivim zagonetkama. Svakako da se ovakve misli pokušavaju neutralisati ili „potirati” nekim drugim mislima ili akcijama. Ovo razmišljanje koje ne donosi odluku o alternativama je važan element mnogih drugih opsesivnih ruminacija i često je udruženo sa nesposobnošću odlučivanja kada su u pitanju trivijalne, ali neophodne odluke u svakodnevnom životu. Osoba je svesna da su opsesivne misli, impulsi ili slike proizvod njenog uma i da nemaju apsolutno nikakvu potporu u realnosti.

Tipične opsesivne misli:

• -Strah od zaraze ili prljavštine
• -Sumnjičavost
• -Strah da se ne načini greška ili da se ne učini ili kaže nešto neprikladno
• -Težnja da stvari budu poređane po nekom redu (po boji, simetrično)
• -Agresivne ili zastrašujuće misli
• -Misli o seksu
• -Perfekcionizam

Najčešći simptomi opsesivnih misli:

• -Strah od mogućnosti zaraze rukovanjem sa nekom drugom osobom ili dodirivanjem nekih objekata 
• -Strah od grešnih misli u kontekstu religije
• -Misao da se nekom duguje priznavanje nečega ili ispovest
• -Sumnja i nesigurnost je li npr. isključen šporet ili da li su zaključana vrata
• -Ponavljane misli o tome kako je osoba nekog povredila u saobraćaju, a da toga nije ni svesna
• -Snažna nelagoda ukoliko neki objekti (kutijice sa začinima, keramičke fgurice) nisu poređani na odgovarajući način ili okrenuti na „pravu” stranu.
• -Misli i slike o povređivanju svog deteta, roditelja ili neke druge bliske osobe
• -Impulsi da se izgovori nešto sasvim neprikladno, neka psovka ili opscenost u potpuno neprimerenim situacijama (koncert ozbiljne muzike, razgovor sa budućim poslodavcem)
• -Misli o teškim bolestima (poput SIDE) i iznalaženje najneverovatnijih načina da se izbegnu
• -Promišljanje o smrti ili nekim strašnim događajima
• -Stalan strah od provalnika ili poplave u kući
• -Strah da se zbog nepažnje ne povredi neko drag
• -Zabrinutost zbog prisilnog nagona da se učini nešto strašno – da se otruju gosti na večeri, da se automobilom probije ograda mosta i sleti u reku
• -Neprekidno premotavanje pornografskih sadržaja po glavi.

Pretežno kompulsivne radnje, opsesivni rituali

Kompulsivne radnje su ponavljana ponašanja ili mentalni akti za koje osoba doživljava kao da je u obavezi da ih izvodi udovoljavajući na taj način svojoj opsesiji. Takve radnje se uglavnom izvode prema nekim sopstvenim striktno utvrđenim zakonitostima i pravilima. Kompulsivne radnje se izvode da bi se sprečila neka neugodna, preteća situacija ili događaj; u svakom slučaju ova ponašanja ili mentalni akti nisu suštinski povezani sa situacijom, neprikladni su ili preterani. Tokom trajanja poremećaja, individua shvata da su njene opsesije ili kompulsije nerazumni ili preterani. Kod onih pacijenata kod kojih je poremećaj više uzeo maha može biti slučaj da im za izvođenje potpunog repertoara kompulsivnih akata treba i nekoliko časova tokom dana. Poznajući određene situacije ili mesta koja mogu biti okidač takvom ponašanju, usrdno ih, poput fobičara, izbegavaju. Jasno je da je u ovakvim slučajevima kvalitet života značajno narušen. Teško je biti produktivan i uspešan u neophodnim dnevnim aktivnostima ukoliko par sati morate da utrošite na izvođenje nekog potpuno besmislenog i nepotrebnog akta. Većina kompulsivnih radnji povezana je sa čišćenjem (naročito pranjem ruku), učestalim proveravanjem da bi se osiguralo da se ne dozvoli razvoj potencijalno opasne situacije, ili narušavanje reda i urednosti. Ispod manifestnog ponašanja je strah obično od opasnosti okrenute ka samoj osobi ili je uslovljena njome, a ritualne radnje su neefikasni ili simbolični pokušaji da se otkloni opasnost. Kompulsivne radnje mogu oduzimati mnogo sati svakodnevno i ponekad su povezane sa neodlučnošću i sporošću. Uopšteno uzevši, podjednako se često javljaju i kod muškaraca i kod žena, ali su rituali pranja ruku češći kod žena, a usporenost bez ponavljanja kod muškaraca. Kompulsivne ritualne radnje su manje tesno povezane sa depresijom nego opsesivne misli i manje su podložne bihejvioralnoj terapiji. Teže se leče.

Najčešći oblici kompulsivnih radnji:

• -Pranje i čišćenje
• -Brojanje
• -Proveravanje
• -Ponavljanje nekih akcija, pokreta iznova i iznova
• -Ređanje objekata po nekom svom obaveznom redosledu.

Simptomi OCD-a koji uključuju kompulsivne radnje:

• -Preterano pranje ruku zbog ideje o zarazi
• -Nega tela na tačno određen način (sto puta četkom od prirodne dlake proći kroz kosu)
• -Ponavljano proveravanje jesu li zaključana vrata od stana
• -Snažna potreba da se stvari urade tačno određen broj puta ili utvrđenim redosledom 
• -Proveravanje je li isključen šporet ili zatvorena slavina
• -Prebrojavanje određenih stvari na samo sebi znane načine
• -Brojanje dok se izvode neke uobičajene rutine
• -Dodirivanje predmeta ili ljudi oko sebe
• -Nameštanje i premeštanje stvari po svom obrascu
• -Prikupljanje predmeta koji najčešće nemaju nikakvu praktičnu ili materijalnu vrednost 
• -Detaljna pretraga smeća pre nego što se baci u kontejner
• -Izbegavanje određenih boja (crvena znači krv), brojeva ili imena (S znači smrt)
• -Stalna inspekcija tela ne bi li se pronašli znaci nekog oboljenja
• -Nepotrebno otvaranje koverte i ponovo prečitavanje pre nego što se pošalje 
• -Perfekcionizam u odevanju (podešavanje čarapa na istu visinu)
• -Ponavljanje reči, fraza ili pesama koje traje danima - šapatom ili u sebi
• -Izbegavanje situacija koje bi mogle podstaći javljanje opsesije.
• -Stalno traženje potvrde od drugih da je nešto valjano učinjeno.

  

Fizički simptomi

• -Dermatitis (zapaljenje kože) zbog stalnog pranja ruku
• -Gubitak kose ili brade zbog neprestanog čupkanja
• -Tikovi
• -Tremor
• -Nevoljni pokreti ruku i drugih delova tela.

Neki od fizičkih simptoma OCD-a vrlo su nalik onima u paničnom napadu: preznojavanje, preskakanje srca, vrtoglavica, skraćivanje daha i drhtavica. Socijalna fobija i panični poremećaj češće se sreću kod opsesivno-kompulsivnih osoba.

Dobro, da niko ne bi stekao predstavu o tome da se šarenilo simptoma ovde završava pomenućemo neke ekstremnije slučajeve: proganjajuća misao o nepostojanju realnosti, ideja da se živi u stripu, knjizi, da se poseduje moć čitanja misli drugih ljudi, da su zaposednuti Đavolom ili da mogu uzimati duše drugih ljudi  i mnogi mnogi drugi.

Mešoviti oblik - opsesivne misli i radnje

Najveći broj opsesivno – kompulsivnih pacijenata ima elemente i opsesivnog mišljenja i kompulsivnog ponašanja. Ova kategorija se koristi ako su oba poremećaja podjednako izražena, što je i najčešće ali je korisno specifikovati samo jednu, ako je jasno izražena, jer misli i radnje mogu reagovati različito na različite terapijske metode.

Izvor:Akademija uspeha

 Prognoze i lečenje

Opsesivne misli, kompulzivne radnje ili kombinovanje opsesija i kompulzija se može posmatrati na kontinuumu. Niti su sve jednakog intenziteta, niti sve imaju ista značenja kod svakog pojedinca. Psihodinamske terapije se vode načelom razumevanja, koje je suštinski najiscrpnije načelo, jer nas vodi najranijim začecima problema i mogućnosti da ih proradimo, razumemo i razrešimo. Nisu, međutim, sva shvatanja i sve terapijske metode tako duboke, niti se sve slažu po pitanju pristupa i tretmana ovog problema. Novije metode su znatno fokusiranije i nude čak i ceo program samopomoći. Te metode se zapravo baziraju na psihoedukaciji i na jačanju ubeđenja da osoba s OKP smetnjama može i sama sebi da pomogne. Ne moramo uvek razumeti zašto se nešto desilo, da bismo znali kako da se s tim nosimo. Ukoliko simptomatologija nije jako izražena, ukoliko pojedinac sa smetnjama ovog tipa ima jaku motivaciju za promenom i podršku svojih bližnjih, bihejvioralne teorije smatraju, da i sam može izaći na kraj sa svojim poteškoćama.

Osobe koje pate od OCD-a često imaju još poneku muku poput fobija (strah od pasa, letenja), panične napade, depresiju, poremećaje ishrane, hiperaktivni deficit pažnje (ADHD) ili disleksiju (nemogućnost čitanja). Istovremeno pojavljivanje dva ili više poremećaja dodatno komplikuje dijagnostiku i terapiju, pa je nužno da  osoba izvesti terapeuta o svim simptomima ma koliko to bilo neprijatno po nju.

Dobre rezultate daju psihoanalitička i kognitivno bihejvioralna terapija.

U kognitivno bihejvioralnoj terapiji, pacijenti se ohrabruju da se suoče sa situacijama koje izazivaju javljanje prisile i uznemirenosti. Tada se preporučuje da pokušajju da prevaziđu tenziju bez izvođenja rituala koe uobičajeno koriste da izađu na kraj sa nelagodom. Na primer, ukoliko je neko opsednut infekcijom bakterijama sa ruku, preporučuje mu se poseta javnom WC-u i izlazak odande uz samo jedno pranje ruku. Za korišćenje ovog metoda potrebno je da pacijent bude sposoban da podnese visok nivo napetosti i uznemirenosti koji proističe iz ovakvog iskustva.

Medikamenti 


Terapija lekovima uglavnom je usmerena na preparate koji regulišu nivo serotonina u mozgu, kakvi su Seroksat, Paksil, Ksetanor, Paromerk, Reksetin, Zoloft, Stimuloton, Prozak, Bioksetin, Leksapro i Luvoks i triciklične antidepresive (Anafranil). U slučajevima kada terapija lekovima iz samo jedne grupe ne daje dobre rezultate i prisila se ponavlja, pokušava se sa kombinacijom različitih preparata. U poslednje vreme sve je više govora o niskoj efikasnosti medikamenata, sporom dolaženju do znakova poboljšanja i neugodnim pratećim efektima: suva usta, mučnina, pospanost i seksualna nemoć.

Serotonergički antidepresivi daju određene pozitivne rezultate, ali se na njih neobično dugo čeka - i do nekoliko meseci. U terapiji OCD-a u iznimnim slučajevima koriste se i neki antipsihotoci, ali njihova upotreba i doziranje moraju biti pod rigoroznom kontrolom stručnjaka i uz velike mere opreza, jer je uočeno da niske doze mogu doprineti poboljšanju stanja, dok se nakon korišćenja većih doza može dogoditi da dođe do drastičnog uvećanja simptoma i pogoršanja opšteg stanja. Neke skorašnje studije izvedene na Univerzitetu Arizona pokazale su da dobre rezultate u terapiji daju i neki opijati, ali se mogućnosti primene i mehanizmi njihovog delovanja još izučavaju.

Nekada široko primenjivana, terapija sedativima nije davala najsjajnije rezultate i sada se uglavnom izbegava, između ostalog i zbog opasnosti od stvaranja zavisnosti. Tako se dešava da se od jednog problema naprave dva.

Preporuka je da se psihoterapija i terapija medikamentima kombinuju. Ovako se postižu najbolji rezultati.

Izvor:Danas,Akademija uspeha